KADA JE TATA DOBIO RAK, STALNO SAM SE PITALA “ZAŠTO ON?” Njegov odgovor od 3 riječi me je RAZNIO
Uskrs je bio prošli vikend, a mama je, među svojim mnogim obavezama, slučajno dodala previše putera u tepsiju punu krompira. Na vrhu se stvorio debeli sloj ulja. Moj brat, otac i ja smo se šalili, prstima smo proboli krompir i smejali se, dok je mama samo prevrnula očima, uklonila višak ulja i bacila ga u smeće pre nego što je servirala krompire na sto.
Kada je večera počela, gledali smo jedni druge i uzimali male zalogaje krompira, pokušavajući da ugodimo mami. Ali dok smo jeli, otac je sedeo neugodno, stisnutih usana, gledajući hranu koju jedva da je dotakao.
Ranije su se pojavili neki znaci – loše varenje i bolovi u stomaku.
Tog januara smo bili na porodičnom putovanju u Meksiku, a on je većinu dana ranije odlazio u sobu da se odmori. Mesecima je gubio apetit i osećao se loše, ali smo mislili da je to zbog sezone gripa, putovanja ili nečega što nije u redu sa hranom. Možda ga je ta preterana količina krompira poremetila. Mesec dana nakon Uskrsa, tati je dijagnostikovan rak debelog creva. U godini koja je usledila, otac je započeo lečenje sa nadom i odlučnošću. Šalio se sa osobljem koje mu je davalo hemoterapiju. Ali vremenom je bolest postala jača i iscrpljivala ga sve više. Mršavio je, gubio kosu i na kraju izgubio veru u pobedu nad rakom.
Tog dana kada mu je postavljena dijagnoza, hitno sam se vratila kući iz Čikaga i sklopila tihu prečku s samom sobom. Nikada neću dozvoliti da pokažem slom pred njim. Neću dopustiti da moj strah i bes postanu njegovo breme i da mu dodatno otežam ono što već mora da nosi. Na putu kući, sakrila sam se u prljavom toaletu i tiho plakala, nadajući se da me niko neće čuti. Uljubazno sam klimnula glavom putnicima u avionu i sakrila otečene oči iza sunčanih naočara.
Srušila sam se u majčino naručje čim sam stigla – bez daha, u strahu da će mi noge popustiti – i plakala sve do bolnice, pokušavajući da izbacim sve iz sebe. Ali kada smo ušli unutra i kada sam prvi put videla oca, nisam imala drugog izbora osim da umirim nemir koji je ključao u mom grudima.
Naredne godine sam se često skrivala u ćoškovima bolničkih hodnika kada bi se vratio tamo sa pogoršanim simptomima. U kući bih se povukla u kupatilo da smirim crvenilo u očima. A kada bih se sabrala, sedela bih pored njega, delile smo viceve i pričale omiljene stare priče.
Prošlo je deset meseci od početka njegovog lečenja kada sam konačno doživela emotivni slom pred njim, a on je otkrio nešto iznenađujuće, ali duboko istinito, što je naučio tokom svoje bitke sa rakom.
Bio je to topao prolećni dan, a ja sam sedela preko puta oca u dnevnoj sobi. Naš razgovor je prešao sa običnog ćaskanja na najnovije vesti o njegovom tretmanu, napretku i hrani koju je još mogao da podnese, pa sve do toga šta bi mogao biti sledeći korak. Ja sam prilazila svemu tome ― koliko god tužno bilo ― sa optimizmom. Tražila sam tračak nade čak i tamo gde se činilo da ga nema. Ali otac me je nadmašio svojom postojanom praktičnošću i realnošću, koju nisam mogla da izbegnem.
“Bolestan sam, draga”, rekao je. Osetila sam bes kako se širi u mom grlu – pokušavajući da pronađe put kroz suze koje sam dugo suzdržavala – kada sam napokon postavila pitanje koje često postavljamo kada se suočimo sa najmračnijim okolnostima: Zašto? Zašto on?
Mirno me je pogledao, a zatim izgovorio nešto što nikada neću zaboraviti: “Zašto ne ja?”
Zašto ne ja.
Te tri male reči ispunile su sobu, visile u vazduhu između nas kao magla. Čak i usred svoje patnje, on je mogao jasno videti i prihvatiti ono što većina ljudi nikada ne bi.
Zašto moj otac? Zašto, prijatelju? Zašto moj supružnik? Zašto moje dete? Zašto se loše stvari dešavaju dobrim ljudima?
Kada je tragedija lična, svi tražimo krivca, tražimo da neko bude kriv.
Ali otac nije ništa učinio da bi dobio rak – jednostavno se desilo.
Ta spoznaja značila je prihvatanje apsolutne iracionalnosti. Rak – i druge strašne, nezamislive stvari – ne pogađaju samo određene ljude, nego se, u stvari, mogu dogoditi bilo kome.
U maju 2015. godine, samo godinu dana nakon što je ocu postavljena dijagnoza, izgubili smo ga zbog raka debelog creva.
Od tada, neprestano razmišljam o njegovim rečima: “Zašto ne ja?”
Te tri reči sam shvatila kao njegovu poslednju životnu lekciju. Zašto ne bih ja bila srećna? Zašto ne bih ja ostvarila sve što mogu u životu?
Te tri reči su mi pomogle da prebrodim sve izazove koji su usledili nakon njegove smrti. Svaki put kada sam se suočila sa teškoćama ili nepravdom, setila bih se da su loše stvari deo života i mogu pogoditi bilo koga.
Naučila sam da cijenim svaki trenutak i da se ne opterećujem sitnicama. Shvatila sam da je život krhak i da ne možemo kontrolisati sve što nam se dešava, ali možemo kontrolisati naš odnos prema tome.
Nakon gubitka oca, osetila sam duboku zahvalnost za svaki trenutak koji smo proveli zajedno. Vrednovala sam porodične veze i ljubav koju smo delili. Naučila sam da budem hrabra i da se suočim sa izazovima koje život donosi.
Njegove reči su mi dale snagu da nastavim dalje, da se borim za svoje snove i da se ne predajem bez obzira na prepreke. Njegova hrabrost i prihvatanje nepravde su me inspirisali da budem istrajna i da se ne zaustavljam pred teškoćama.
Zauvek ću nositi sa sobom tu lekciju koju mi je otac ostavio. I dok ga više nema sa mnom fizički, njegova mudrost i hrabrost žive u mom srcu i vodilja su mi kroz život.
Tako se, kroz suze i bol, rodila nova snaga i odlučnost da živim punim plućima, da cenim svaki trenutak i da budem hrabra u suočavanju sa izazovima. I u čast mog oca, nastavljam napred, noseći sa sobom njegovu neizbrisivu mudrost i ljubav.
