“Imala sam 11 godina kada mi je mama oboljela od raka.”

Imala sam 11 godina kada je moja mama oboljela od raka.

Sećam se kada je jednog dana tata došao kući i video da je mama obrijala glavu (kosa joj je opadala zbog lečenja, pa je to bilo očekivano – samo je ubrzala proces). Tata je napravio odbojnu grimasu kada ju je video i rekao: “Zašto se uopšte vraćam kući, kada me svaki dan čeka nova depresija?”

Nakon toga se okrenuo i otišao iz kuće, a posle dva dana se odselio, jer nije mogao da podnese da je gleda.

Nažalost, mama je preminula 6 meseci kasnije. Prestala sam potpuno da se viđam sa tatom i živela sam sa bakom i dekom. Sada imam 30 godina, udana sam, a tata mi se pojavio na vratima sa vestima da ima rak i molio me za pomoć. Napravila sam odbojnu grimasu i rekla: “Ne želim da me svaki dan čeka nova depresija.”

Ne žalim ni malo zbog toga. Za mene je on već mrtav.