PRIČA: Neću ti halaliti snahu, sine.
Osećao sam sumnju već duže vreme. Međutim, kada sam nenajavljeno došao kući ranije jednog dana i zatekao prazninu umesto nje, sačekao sam je u dnevnoj sobi. Kada se napokon pojavila, našminkana i doterana, osećao sam kako mi se mrak spušta na oči. Bio sam pun besa i uvreda. Psovao sam je, vređao. Zar je to bila njena zahvalnost za sve što smo prošli u 15 godina braka, vikao sam u očaju.
Bez razmišljanja, izbacio sam je iz kuće kao da je potpuni stranac, kao neki predmet koji više ne želim u svom životu. Tada sam osetio olakšanje. Činilo mi se da sam konačno donio ispravnu odluku, da sam sebi olakšao teret.
Sutradan, kada sam se vratio sa posla, odlučio sam da posetim roditelje sa kojima sam prekinuo svaki kontakt pre deset godina. Povod za tu posetu bila je uvreda koju sam doživeo od oca u jednom telefonskom razgovoru. Ali nakon što sam otjerao Edinu, osećao sam kao da mi neko govori da bih trebao ponovo uspostaviti vezu sa njima i podeliti s njima sve što se dogodilo između mene i Edine. Tokom tih deset godina nisam ih nikada nazvao, niti pitao za njih. Bio sam surov i okrutan. Ponekad sam razmišljao o majci, ali ponos i tvrdoglavost su me sprečavali da to učinim.
Stajao sam pred kućom u kojoj sam rođen, iznenađen primetivši da je avlija bila uredna, baš kao u vreme kada je majka u svojoj mladosti brinula o njoj. Osetio sam čudan osećaj u stomaku dok sam gledao tu sliku.
Zatim sam pozvonio. Zvuk istog starog zvona koji je “budio iz mrtvih” odjeknuo je tišinom. Vrata mi je otvorio stari amidža Muharem, bez ijedne reči. Na njegovom licu bilo je vidljivo da nije bio oduševljen mojim dolaskom. Prošao je pored mene kao da sam potpuni stranac.
Kada sam ušao u sobu, prizor koji sam zatekao me potresao. Majka Sajma je ležala na trosjedu, a otac na bolničkom krevetu pored prozora. Lice moje majke bilo je prekriveno borama, dok je izgledala izmučeno i bolesno. Teškom mukom je ustala u sjedeći položaj, a njen prodorni pogled dugo je ostao uperen u mene.
Tada je majka počela da govori: “Sine moj, došao si nakon toliko godina. Majka te je poželjela svim srcem. Evo, Mehmed je već tri godine posle moždanog udara nemoćan. Kao biljka je. Veoma je patio zbog tvog nedolaska. Nejavljanja. I ja sa njim. Znaš da imamo samo tebe. Nemaš ni braće ni sestara. Može li se, sine, roditelj deset godina ne posetiti? Može li se zbog dve reči zaboraviti roditelj? Mehmed je više u bolnici nego kod kuće. Kada smo sami, ne mogu ni sa kim razgovarati. On je u svom svetu. Svojoj tišini. Svojoj bolesti. Svojoj muci. To je muka, sine.
Ali dobro je što si došao. Ja sam majka. Ja ti sve opraštam.”
Šutio sam, tiho plačući.
“Otjerao sam Edinu, mama! Pravila me godinama budalom. Ali juče sam se očima uverio. Došao sam s posla ranije. I baš kao što su mi i dojavljivali, tačno u 12 h nije bila kod kuće. Morao sam to da uradim… Žao mi je što morate ovo da čujete od nekog drugog. A i što vas vidim. Znam, majko, da su Emir i Mirela već prilično odrasli, ali nisam mogao da pređem preko sramote. Da me toliko ‘namagarči’.”
Istrčao sam u avliju. Ledena kiša je lila kao iz kabla. Glasno sam plakao. Ni sam ne znam koliko sam bio na kiši. Kući sam došao mokar do kože. Već je pala noć. Djeca su spavala. Bože moj, pomislih, ne znam ni da li su večerali. Legao sam sam u naš bračni krevet i uplovio u noć. Bez sna…
Ujutro, dok sam pio jutarnju kahvu i spremao se na posao, začuh zvono na vratima. Poštar. “Potpišite tu,” reče.
Ja potpisah, on otkide odrezak i uz kimanje glave se udalji.
Pošta od advokatske kancelarije.
Kao grom me udari. Edina traži razvod.
Oh Bože. Zar moja glupost nema granica? Zar sam toliko pogriješio?
Onda sam brzo došao sebi. Jesam. I zaslužio sam. Nisam ni bio svjestan šta sam imao. A šta izgubio. Sada znam. Ali kasno…
