KRVAVA BAJKA 21. VIJEKA – MAJKA UČENICE NASTRADALE U ŠKOLI: Od 3. maja Ribnikar za mene nije škola
Sofija je bila u kupatilu kada je počela pucnjava kobnog dana. Njen saputnik je sjedio čvrsto za nju napolju, međutim ona je naletjela na drugu ložu kada su pucnjevi ispalili. Međutim, Sofija je pala u hodnik.
Od 3. maja (kada se zločin dogodio) OŠ “Vladislav Ribnikar” na Vraaru za mene više nije škola. Tog dana je uništen i protivno je normi da se bilo koje dijete vraća tamo da pohađa nastavu. To više ne smije biti škola. Na tom mestu bi trebalo izgraditi memorijalni centar.
Isto tako, u Srbiji treba što pre prekinuti školsku godinu, pokazati hrabrost, a ne nastaviti sa nastojanjima da se ovo standardizuje. Do ljeta djeca treba da provode vrijeme sa svojim razredom i učiteljima. Međutim, van škole, na poljima, igralištima i u parkovima, trebalo bi im omogućiti da razgovaraju, smiju se, plaču, vrište i grle. Tokom ljeta sva djeca bi trebala biti u fokusu, a od 1. septembra obrazovni sistem mora biti potpuno reformisan, a osnovna škola mora proći konceptualnu promjenu.
Ovo su uvodni redovi narativa koje govori Milanka Negi, majka Sofije, 13-godišnje devojčice koja je ubijena 3. maja u školi u Vraaru. Donijela je odluku da se o sebi oglasi široj javnosti u nastojanju da izvrši promjenu i da naglasi da se sistem osnovnog obrazovanja kakav trenutno postoji mora promijeniti kako bi djeca mogla primati sadržaje koji, više od svega drugog, neguju empatiju. , bliskost, drugarstvo i međusobno poštovanje, a ne samo trka za ocjenama.
– I ja imam klinca od četiri i po godine, imam volju i solidarnost za borbu, smatram da mladi treba da odrasta ovde i mnogo mi znači kakvo će društvo doživeti. djetinjstvo u… To je razlog zašto moram skrenuti pažnju na ovo i začuđuje me kako danas svi raspravljaju o tome kako su sve druge stvari u središtu osim ključnih stvari. Moram ovo da kažem uprkos činjenici da je za sve to potrebno mnogo truda jer sam uložila mnogo truda da Sofiju držim pored sebe, čujem njen glas i smislim način da se izborim sa svime…, Milanka Negi piše za Courier.
Tog kobnog dana, Sofija je bila u toaletu kada je u njenoj školi počela pucnjava. Njen saputnik je sjedio čvrsto za nju napolju, međutim ona je naletjela na drugu ložu kada su pucnjevi ispalili. Međutim, Sofija je pala u hodnik.
– Naišli smo na nešto što je najveća nesreća koja se ikada dogodila na planeti, a sada guraju mlade da idu na časove, da se sve to standardizuje, da se sve to odvija… Štaviše, ovo je “Užasna fantazija” 21. sto godina. Kada sam bio mlađi, svakog 21. oktobra, čitavo odeljenje je razmišljalo o onome što se dogodilo u Kragujevcu 1941. godine, i iako je prošlo više od 40 godina, ceo razred je plakao, osećao emocije, osećao saosećanje. Iza toga postoji opravdanje – djeca se odnose prema mladima, to je način na koji stvara saosećanje. Nikada nismo plakali kada smo čuli da je heroj ubijen; umjesto toga, plačemo kada saznamo da su djeca umrla. A današnjem društvu nedostaje empatije jer se to ne uči u školi. Umjesto toga, škola gaji samo nezdravu konkurenciju i neprijateljstvo… U školi su ocjene najvažnije, a veliki je pritisak na ocjene, pa ima 20 puta više vukova nego što je bilo kad sam ja išao u školu. Djeca postaju nezadovoljna jer su podignuti pragovi za upis u srednje škole, a zbog toga se ocjene moraju hitno ukloniti. Akcenat u osnovnoj školi treba da bude na nečem drugačijem, na tome da deca uče vrednosti, da im daju nešto zadovoljne, da imaju neku kulturu, da se druže i druže, da stvaraju saosećanje… To je zaista važno, a da sada toga nema – kaže ona i dodaje:
– Nastavni plan i program treba ugraditi u osnovne škole, a od 1. septembra ići u bioskop, pozorište, u šetnju. Treba da se drže za ruke, da se okupljaju na terenima i da ih uvek poseti sportista ili muzičar. Nemamo djece koja su uspostavila veze; sve zavisi od toga kakvi su roditelji, koliko su uložili i u kakvom okruženju dete odrasta. Neki roditelji rade 24 sata dnevno, tako da nemaju vremena da provode sa svojom. Ako je potrebna osnovna škola, dijete ne treba samo da uči čitati, pisati i raditi sabiranje i oduzimanje; takođe treba da nauče empatiju, da grade prijateljstva i da budu izloženi nekim sadržajima. Međutim, ako ne možemo očekivati da svaka porodica pruža taj sadržaj, društvo se mora pozabaviti tim pitanjem. Za društvo je važno kakvi će ljudi postati. Kao rezultat toga, prioritet je da se društvo sada fokusira na djecu. u Srbiji u celini. da bi djeca trebala dobiti sve a tenzija koja je trenutno data marševima i skupovima. Pobrinimo se za djecu.
